Biografija



Kodjo Vangoski, je pseudonim ganskog (anglofonskog) i srpskog pisca i nekadašnjeg jugoslovenskog diplomate Ljubomira Anđelkovića.

Autor je sedam „komercijalnih“ romana i tri „polemičke“ knjige. Pisanja Kodjoa Vangorskog obeležene su nepoverenjem u zvanične „istine“. Većina njegovih glavnih likova su osobe koje nisu u stanju da sebe objektivno spoznaju i koje, da bi se zaštitile od neprijatne istine, beže u utešnu, alternativnu stvarnost.

a1

Deda Ljuba Anđelković, Niš (1903).

Otac Vukašin, kao šef Presbiroa Predsedništva vlade, (1938).

a2
a3

Majka, Vera professor gimnastike u Prvoj ženskoj gimnaziji u Beogradu (1931).

Prvi koraci, Atina (1935.)

a4
a1

Deda Ljuba Anđelković, Niš (1903).

Otac Vukašin, kao šef Presbiroa Predsedništva vlade, (1938).

a2
a3

Majka, Vera professor gimnastike u Prvoj ženskoj gimnaziji u Beogradu (1931).

Prvi koraci, Atina (1935.)

a4
a5

Portret dečaka, (1939). Rad Lale, Radmile Đorđević, (1901 – 1956).

6

Otac Vukašin dočekuje Žan Pol Sartra na Beogradskom aerodromu (1960).

R ođen je juna 1934. godine u Beogradu, Kraljevina Jugoslavija, u dobro-stojećoj porodici beogradskih intelektualaca. Prvih petnaest godina života bilo mu je razapeto između lagodnog predratnog života i kasnijih užasa koje su doneli Drugi svetski rat i revolucija.

Posle rata porodica Anđelković se, iz vile koju su imali na Banovom Brdu, preselila u nekomforni stančić u beogradskom naselju Čubura gde se priključila životu sirotinje.

Najznačajniji događaj iz tog perioda života je pristupanje grupi loklanih „snagatora“, (najvećim delom sastavljenoj od čuburskih Roma), koji su diktirali život omladine u tom delu Beograda. Zahvaljujući svom ubedljivom govorništvu i talentu za posredovanje, dobio je ključnu ulogu u „velikom pomirenju“ između Dušanovčana i Čuburaca i time okončao višedecenijski sukob između dva zaraćena beogradska predgrađa. Ta svoja „diplomatska“ iskustva je iskoristio za maturski rad iz srpskog jezika. Tema je bila „Najhumanija profesija“. Dok su svi drugi maturanti pisali o lekarskom pozivu, Ljubomir je pisao o diplomatiji! Sa dubokim uverenjem je izneo da reč ima daleko veću snagu od pesnice, i to kako u sukobima između uličnih bandi, tako i u sprečavanju sukoba velikih međunarodnih političkih grupacija. Za taj pismeni rad je dobio nagradu Narodnog odbora grada Beograda.

Paralelno sa gimnazijom, pohađao je Srednju muzičku školu pri Muzičkoj Akademiji, odsek za klavir. Sa 16 godina svirao je solo klavir u Mendelsonovom „Kapričo briljante“ uz pratnju orkestra Doma JNA u Beogradu.

Maturirao je 1952. godine u Trećoj muškoj gimnaziji.

Za vreme studija na Filozofskom fakultetu u Beogradu, u periodu 1952 – 1957. (Odsek za engleski jezik i književnost) postao je vrhunski sportista. Oborio je 24 omladinska i dva seniorska rekorda SFRJ i više puta bio kapiten lakoatletske reprezentacije Jugoslavije.

8 (1)

Antički stadion u Atini. Lakoatletski susret Grčka – Jugoslavija (1954). (Ljubomir Anđelković pod brojem 127.)

19.

Maturanti Treće muške gimnazije (1952).

9

Šve Dagon, Rangun (1978).


10

Putovanje kroz unutrašnjost Gane (1987).

Po okončanju studija proveo je dve godine (1957 ‒ 1959) u Londonu gde je radio u najvećoj knjižari u svetu W&G Foyles. Za svega šest meseci, zahvaljujući nekim inovacijama, koje je uspeo da uvede u rad knjižare, bio je unapređen od „fizikalca“ (raznosač knjiga po odeljenjima) u pomoćnika direktora.

Nakon odsluženja vojnog roka zaposlio se u Institutu za međunarodnu politiku i privredu u Beogradu. Kao asistent, a kasnije kao asistent istraživač objavio je niz studija iz oblasti međunarodnih odnosa, kao i više priloga za Prosvetinu „Političku enciklopediju“.

Sredinom šezdesetih Ljubomir napušta Institut za međunarodnu politiku i privredu i prelazi u Saveznu upravu carina na mesto pomoćnika načelnika novoosnovanog Školskog centra. Na tom poslu će se zadržati punih četrnaest godina. U tom svojstvu je zapamćen kao pionir u oblasti permanentnog obrazovanja i novog načina vođenje kadrovske politike u saveznim organima uprave.

Kao dvostruki stručnjak – i za međunarodne odnose i za stručno obrazovanja uz rad, 1978. godine je premešten u Savezni sekretarijat za inostrane poslove gde je postao prvi načelnik Odeljenja za stručno usavršavanje diplomata. To odeljenje će kasnije prerasti u Diplomatsku akademiju. U tom projektu ućestvovao je i kao predavač za predmet „Utvrđivanje verodostojnosti obaveštajnih podataka“.

11c

Potpisivanje ostavke na mesto šefa diplomatske misije, Akra (1993).

Kada se nakon šest godina, 1984. godine sistem obrazovanja diplomatskih pripravnika uhodao, premešten je u Akru, republika Gana, na mesto savetnika ambasade.

Boravak u Africi mu je dalje proširio vidike, ali i (barem delimično) zadovoljio njegov avanturistički duh. Ne samo da je prokrstario dobar deo Zapadne Afrike, već je u leto 1986. bio jedan od svega 56 vozača koji su te godine uspeli da pređu Saharu automobilom. (Beograd – Akra za 11 dana u folksvagen-busu.)

Zahvaljujući dalekovidom završnom izveštaju nakon završetka četvorogodišnjeg službovanja u Akri bio je unapređen u opunomoćenog ministra i postavljen za v.d. načelnika Grupe za analizu i planiranje.

Njegov izveštaj je postao jedan od temeljnih materijala na osnovu kojih se planirala jugoslovenska spoljno-politička strategija. Pošto je u to vreme, u leto 1989. godine kolaps dotadašnjih hladnoratovskih odnosa već bio vidljiv, u izveštaju se analizira kako će se eventualni kolaps Sovjetskog Saveza odraziti na Bliski Istok i Afriku južno od Sahare. U njemu je Anđelković predvideo oživljavanje militantnog religijskog fundamentalizma koji će kao posledicu imati destabilizaciju regiona i neminovno dovesti do masovnih migracija u Evropu i promene datadašnjih geostrateških konstanti.

12.

Preseljenje u nedovršenu građevinu posle ostavke, Korle Gono (1993).


13.

Početak pisanja romana “Angelface Nancy” (1996).


14.

Nova adresa i konačno normalan stan, Nima (2001).

Pošto je na Samitu nesvrstanih u Beogradu 1989. godine odlučeno da će sledeća ministarska konferencija Nesvrstanih biti održana u Akri, Anđelković je 1991. ponovo poslat u jugoslovensku ambasadu u Akri da radi na pripremama za konfenrenciju.

U tom svojstvu je zajedno sa ambasadorom Džordžom Lamptijem (George Lamptey, tada glavni direktor ministrastva spoljnih poslova Gane) pripremio nacrt rezolucije kojom se garantuje teritorijalni integritet Jugoslavije. Nažalost na taj nacrt je Izvršno veće Srbije stavilo veto i time otvorilo mogućnost raspada SFRJ.

Svega 15 meseci kasnije odbija da izvršava naređenja srpskog rukovodstva koja su mu nametana mimo Ustavom i zakonom utvrđene prakse. Febraua 1993. godine daje ostavku na mesto šefa diplomatske misije i ostaje u Akri. Sa lokalnim partnerom otvora automehaničarsku radionicu u jednom ribarskom predgrađu Akre. Kada je lokalni partner prevarom kolabirao posao kako bi ostao jedini vlasnik, Anđelković je ostao bez ikakvih prihoda. Živeo je sa porodicom (dve maloletne ćerke i supruga) u nedovršenoj zgradi iznad radionice. Nema voda, nema struja nema plafon, nema patos. Nije bilo čak ni ulaznih vrata, a tamo gde su bili planirani prozori, bile su samo rupe u zidu.

Snagu da prebrodi totalnu nemaštinu dali su mu susedi, divni ljudi koji su, iako su i sami bili gladni, uvek umeli da podele svoju hranu sa porodicom Anđelković.

Kako bi se barem malo osamostalio i obezbedio nešto novca za hranu, bivši diplomata se prihvatao bilo kakvih poslova. Kao fizički radnik radio je po unutrašnjosti Gane čime je dobio priliku da iz prve ruke upozna naličje života u toj afričkoj zemlji.

Beskućnički period je trajao punih šest godina sve do 1996. godine kada je knjižara „Buks for les“ (BOOKS FOR LESS) počela da izdaje kratke priče koje je Anđelković pisao pod imenom Kodjo Vangorski.

Kratke priče Kodjoa Vangorskog su bile anegdote (sa žaokom) iz života njegovog sirotinjskog komšiluka, koje su takoreći prekonoć postale popularne, jer su prikazivale život bez lažnog patosa koji je karakterističam za gansku književnost. Tri godine kasnije, „Buks for les“ mu, u nastavcima, izdaje roman „Anđelče Nensi“ (Angelface Nancy) koji je postao momentalno bestseler i konačno uveo ime Kodjo Vangorski u literaturu.

Život ispod granice afričkog siromaštva bio je presudan u kristalisanju njegove životne filozofije i učinio da njegovo pisanje ima jedinstvenu crtu koja odudara od uobičajenih dela savremene literature.

Godine 2010. vratio se u Srbiju gde je nastavio da piše pod istim imenom. Do sada mu je u Srbiji objavljeno sedam knjiga. Tri su prevodi sa engleskog, a ostale su pisane na srpskom.

Član je Udruženja Književnika Srbije pod pravim imenom Ljubomir Anđelković.